„Фотографија постаје уметност онда када човек кроз њу почне да се изражава.“

Од настанка света па све до данашњег дана људи су покушавали да део вечности заробе и покажу својим покољењима.

У првим деценијама XIX века остварила се вековна људска жеља да се сам живот: људи, догађаји и природа – ухвате и забележи за вечност. Слика као феномен човековог изражавања стварности настала је још у далеко праскозорје људске цивилизације.

Савремена фотографија повезана са штампом постала је уметност која је свуда присутна – самостална уметност, која је стекла своје сопствене специфичне критеријуме. У првим данима свога развоја фотографија је доста имитирала сликарство и због тога је врло често била потцењивана, али данас она је толико развила своје оригиналне црте да је угледање на сликарство излишно.

Свака фотографија је у основи документ, јер је одраз реалног предмета или догађаја који се збио пред камером. Фотограф не полази у своме раду од чисте хартије (као песник) или белог платна (као сликар).

Оно што његово око-објектив види, то и сними. Јединствени фотографски квалитет представља брзина регистралије. Фотограф је као запета пушка: само један делић секунде довољан је да би се направио снимак, али, како је то рекао Jules Jeanine, „чудо се догађа тренутно, брзо као мисао, брзо као сунчев зрак“.